„Kako sam postao sudija“ naslov je mog (nenapisanog) romana o borbi sa komunistima u čije sam redove i sam bio zalutao (bilo nas je, kažu, ako ne lažu, dva miliona). To je vreme sedamdesetih godina prošlog veka kada sam već bio naučio šta je VLADAVINA PRAVA i odlučio da se za ostvarenje ovog principa (ideala, tačnije rečeno) borim.
Na jednom omladinskom sastanku, u prisustvu drugova iz rukovodstva PK SSOV (M. Isakov, J. Baba) prvi komunista opštine (E. Petrović) reče za mene da sam „nezdrav“ sa svojim shvatanjem, ma šta mu to značilo. Nisam to držao za uvredljivo, ali tom prilikom iznete neistine o mom ocu (prvi komunista među jednakima u opštini je pobrkao ličnosti iz vremena kada beše prvi opštinski pandur) smatrao sam za uvredu i klevetu.
Kao student prava (uz rad) odlučih se za „vežbu“ iz krivičnog (procesnog i materijalnog) prava i nadležnom opštinskom sudu ubrzo podnesem privatnu krivičnu tužbu protiv najmoćnijeg čoveka u opštini.
Opštinski sud u našem gradu se izuzeo i predmet u nadležnost dobija Opštinski sud u Novom Sadu. Sudija pojedinac (J. Vereš) ispitao je okrivljenog (baš mi je bilo milo da ga vidim na optuženičkoj klupi i sasvim dovoljno kao satisfakcija), saslušao mene kao privatnog tužioca, izveo predložene dokaze i po završenom glavnom pretresu na kojem sam dokazao da je okrivljeni izvršio krivična dela koja ovom na teret stavih privatnom tužbom – izriče oslobađajuću presudu. Za mene očekivani ishod. Naravno, podnosim žalbu višem sudu. Ovaj žalbu odbija i potvrđuje oslobađajuću presudu. Takođe, za mene očekivani ishod, budući da je u pitanju okrivljeni „beli medved“.
Uporan u borbi za vladavinu prava obraćam se vanrednim pravnim lekom najvišem sudu najboljeg pravosuđa u tadašnjoj SFRJ – Vrhovnom sudu Vojvodine, očekujući odbijajuću odluku čije obrazloženje me je zapravo interesovalo. Neočekivano, moj vanredni pravni lek je uvažen i ovaj najviši vojvođanski sud, budući da nije mogao po zakonu da preinači pravnosnažno izrečenu oslobađajuću presudu, konstatuje da je povređen krivični zakon na moju štetu kao privatnog tużioca. A nije morao, zar ne?
Opisani slučaj je uticao na dalji moj život. Odlučio sam da postanem sudija, pa i da je tačna ocena napred pomenutog političkog moćnika da sam „nezdrav“ sa svojim shvatanjem. Podneo sam prijavu na prvi konkurs. Na tom putu na 5 mesta (politička i skupštinska tela) „beli medved“ je uticao da ne budem predložen za sudiju, premda sam bio najbolji kandidat prema uslovima za izbor sudije. Po zakonu je predlagač bila Komisija za izbor i imenovanja u kojoj je „beli medved“ bio najuticajniji predstavnik politike (komunista).
I tako, predložiše oni (komunisti) i skupština izabra za sudiju (D. Tucakov). Razmotrih, uz kafu i kiselu vodu, u kancelariji sekretara skupštine opštine (I. Botka) konkursni materijal (nereizabrane sudije 2009. godine nisu dobile ni odluku, a kamoli kafu i kiselu). Utvrdivši da je izabran kandidat od kojeg sam bolji, pokrećem upravni spor kod Višeg suda u Novom Sadu i uspevam da posle nekoliko meseci ishodujem sudsku odluku kojom se poništava izbor D.T. za sudiju. Posle toga sledi moja dalja borba koja je okončana mojim izborom za sudiju. O tome će u mom „romanu“ biti reči.
Pomenuta sudska odluka je tada bila ZNAČAJNA kao PRVA sudska odluka kojom SUDSKA VLAST poništava odluku o izboru SUDIJE. Nažalost, do danas je ostala i JEDINA (koliko je meni poznato). U velikoj državi SFRJ, manjoj SRJ-SCG i maloj Srbiji od tada do danas nije se dogodilo da bilo koja odluka skupštine o izboru sudije bude poništena odlukom SUDSKE vlasti.
Ustavni sud je vratio nereizabrane sudije i tużioce, poništio odluke o NEIZBORU („nezdravom“), ali su svi koji su nezakonito IZABRANI i danas na funkcijama. Te odluke o IZBORU ni Ustavni sud nije smeo da poništi, iako i sam zna da je izabran veliki broj sudija i nezakonito i potpuno nezasluženo (zato što nisu izabrani od izabranih bolji kandidati). A nisu izabrani samo zato što nisu imali političke i druge veze, ili „sreću“ da im je Nata Mesarović mama pa da i njih, kao sina joj Vladmira, dvostruko unapređenog zloupotrebom položaja – makar izabere na stalnu sudijsku funkciju na koju su već bili izabrani, odnosno za „privremenog“ sudiju na tri godine (mnogo sudija za prekršaje sa višedecenijskim iskustvom nije izabrano).
Dakle, vladavina prava je u Srbiji i posle 33 godine samo ideal (nedostižan).
P.S. Tekst objavih na tviteru 24.02.2013.
nikolakosanovic 